Biti covek

 

 Danas...

   Prosto je neverovatno koliko taj pojam odjekuje u glavama ljudi koji molecivo traze da docekaju i sutrasnje "danas". Toliko o tome brinu, vapajom svojim dozivaju nazoviljude da dokuce njihove molitve i da ih uslise.  Pokusavaju da neizmernim trudom i radom prezive svako "danas". Tako je i danas. Zele da udahnu dah ovom danu, zivotu, da mu prkose, da se iscrpe od jada i bola kako bi omogucili svojoj deci da prezive danas.

   Danasnja deca u svemu tome vide samo lep, suncan dan za igru i bezbrizno igrajuci se, ne osete strah roditelja za njihov dan. Tako mora da bude u danasnjici, deca ne smeju da osete nista, i onako ih od malena uce da se decaci ne smeju igrati lutkama, a devojcice klikerima, da muskarci ne smeju da placu, da ne pokazu osecanja i samo odrazi spartanskog vaspitanja mogu da dopru do nas, kako bismo preziveli odvazno i ovo "danas". Kazu da je ponos taj koji nas truje i gusi i ne da nam da pruzimo rame nekome ko place, nekom ko trune u svom jadu, mada bih ja to radije nazvala necovestvom. Ljudi zbog svakog danas gube sebe, gube osecaje ljubavi, empatija im je stran pojam, suze su nesto sto je strasno i kaznjivo, sto se samo batinama moze izazvati, jer osecanja ne postoje, niko ih pokrenuti ne moze. 

Zalosno...

Ali je tako! Ova danasnjica nas ubija, sireci  osecaje neljudstva, mrznje, ljutnje i patnje. Osmesi su tako retki u danasnjem danu. Retko vidjam ljude koji se smeju jer je danas suncan dan, kao deca npr. Retko vidjam ljude kojima osmeh izazove jutarnja tisina, mir, dobra knjiga (jer nemaju vremena da citaju), tople oci psa lutalice koji im i sam uputi osmeh (uci ih da moze lepo sa ljudima), ali ljudima je izgleda tesko da razumeju taj osmeh. Kao da im je lice postalo zgrceno i neelasticno za takvu krivu liniju. A sve ostale krive stvari su im dostupne...

Zasto je tako i danas?

Zar ne mozemo da se izborimo sa samima sobom, zar ne mozemo sami da ucinimo nesto dobro za druge pa i za sebe, zar ne mozemo da ulepsamo dan jednim bezazlenim, iskrenim osmehom svakom pokraj nas? Zar nas tome nisu naucili dragi nam ljudi, roditelji, zar smo toliko unisteni ovim opadajucim drustvom koje preti da nas potopi, da nas sravni sa zemljom jer smo izgubili sebe?

Otmimo se zlu, teskobama zivota (koliko god da je tesko)! Otmimo se losim navikama! Otmimo se zapovesti nemocnih ljudi, koji samo znaju da zapovedaju! Otmimo se zavisti! Otmimo se sujeti! Otmimo se neljudstvu! Otmimo se sami sebi ako smo na putu za lose ljude! Otmimo se svakom ko pokusava da nas uvede u zacarani krug pesimizma! Otmimo se svakom ruznom "danas"!

Zivimo za svaki osmeh! Zivimo za lep dan! Zivimo za topao osmeh dragih nam ljudi, topao pogled zivotinja, nezan miris biljaka, prelepo plavetnilo oblaka, za ono lepo sto cemo sami sebi stvoriti misleci na lepo!

Danas je ipak suncan dan! Danas sam ispunjena radoscu jer imam tebe, jer imam miran san, jer sam dobrog zdarvlja, jer imam prijatelja, jer imam ljubav koju cu da pruzim celom svetu, jer je moje lice elasticno da pruzi osmeh svakom, i upravo zbog toga ga dajem svima i uvek! 

Pruzite ga i vi! Danas, i u svakom sledecem "danas"! Jer, vi to mozete!

 

 

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.