Biti covek

  Kakav predivan prizor mi je pred ocima, crkva stara, pravoslavna i pomalo ostecena ali pleni svojom lepotom i plemenitoscu. Da li da udjem ili ne? Pomalo me je strah, neka jeza me hvata pri samoj pomsili sta cu videti tamo. Talas hladnoce me je zapljusnuo kada sam stala ispred teskih vrata, koja su napola bila odskrinuta. Provirila sam i ugledala beskrajan prostor, zidine visoke i prevelike, nisam mogla sagledati sve odjendnom. Dugo sam tuda setala i pokusavala da shvatim zasto sam tu. Freska Hrista koji je gledao u mene bila je upecatljiva i kao da me je pozivala da joj pridjem. Jeza je i dalje prisutna u meni. Prilazim i njegove oci su uprte u mene, gleda me blago i kao da me savetuje da izadjem odatle. Crkva je hladna, prazna, samo su njegove oci tople i daju mi neku sigurnost. Pomolila sam se, onako bezazleno kako to cinim i svako vece pred spavanje, prekrstila se i izasla odatle, ali na druga vrata. Neizvesnost me je plasila, sta li cu ugledati sa druge strane. Prizor je bio mnogo poznatiji. Ugledala sam zivahne ljude kako uzurbanim koracima nekuda idu, jure. Utrcala sam u jednu prodavnicu mindjusa. Tamo sam srela prijateljicu koja je bas izabrala divne smaragdne mindjuse, kakve sam oduvek zelela da imam. Poklonila mi ih je. Bila sam tako uzbudjena i zahvalila joj se. To je vec koji put da mi prijateljice poklanjaju zelene, sjajne mindjuse koje mi savrseno pristaju, pomislila sam. Odlucile smo da zajedno podjemo u nas sumorni grad. Zamolila sam je da me saceka, jer moram nekog da posetim nakratko.

Preda mnom se prostirala domovina ljudi koji su prerano otisli. Prilazala sam toj kuci koja je tako nepomicna kao i osoba u njoj. Neka, znala sam cija je i to je bilo najbitnije. Znala sam da volim tu osobu, da zelim da je posetim koliko god njena kuca bila hladna i usamljena. Pitala me je zasto me nije bilo tako dugo. Da li sam je trazila ili zaboravila. Zelela je da joj to kazem iako je znala odgovor. Znala je da ne moze da prodje dan da ne pomislim i ne pomolim se za nju i njen mir. Toliko je za mene ziva, iako tako nepomicna lezi i nema nikoga osim mene. Znam da i ona mene voli i ceka da dodjem, da joj ispricam sta se desava u ovom surovom svetu, prepunom price u kojoj niko nista ne kaze, prepunom bola koji sami sebi stvaramo, prepunom jauka iako ne znaju sta je pravi jauk, prepunom hrabrih ljudi iako ne znaju sta je HRABROST, prepunom nade iako ne znaju da je nada za zivotom ono sto bi trebalo da bude primarno. Ne moze svako da razume te nepomicne ljude koji osim svoje kuce nemaju nista, a ipak su srecni jer znaju da neko misli na njih i to im je dovoljno. Ne traze nista! Nisu sebicni iako su nekada bili, nisu nezasiti iako su i to bili, nisu nesrecni iako su nekada bili...sada je sve postalo toliko kristalno jasno, toliko bitno a nisu tada znali da treba tako. Zato sada nama govore...samo ih moramo oslusnuti i poslusati. Oni nam zele dobro, kao sto su nam zeleli uvek. Malo sam pricala njoj, slusala me je tako odano i nije joj se zurilo nigde. Vec je odavno pao mrak, kasno je bilo...ali znala sam da je njoj sejedno koliko je sati, slusala me je. Nisam plakala jer sam znala da ona to ne podrzava, ne zato sto ne smemo plakati kad nam je tesko, nego zato sto je volela da me vidi srecnu kada mislim na nju. A tako i jeste, jer je za mene tu cak i kada ne odem da je vidim. Rekla sam da moram poci, vec sam i zaboravila na drugaricu koja me je cekala. Zanela sam se prilicno otkrivajucu koliko sam srecna i koliko mi je drago sto me je naucila kako da  ne budem los covek. zahvalila sam joj na tome i krenula. Poljubila sam joj hladan obraz i rekla da cu doci kad budem mogla, da se ne obazire na to da li su u pitanju dani, meseci ili godine, samo da zna da je volim i da mislim na nju iako nisam tamo. 

Krenula sam lagano. Naisla sam na drugaricu koja je vec soro zaspala cekajuci me. Nije se naljutila. Pokazala sam joj svoje nove smaragdne mindjuse kako i u mraku sijaju, kako moj osmeh i u mraku obasjava ovaj grad i zahvalila joj se na cekanju i mindjusama jos jednom. 

Ispred nas se prostirala bistra plitka voda koju smo morale preci kako bismo dosle precicom do cilja. To je bilo savrseno mesto na kraju sveta, za koje sam sigurna da postoji. Presle smo jezerce i voda nas je malo ugrejala i dosle smo do stare napustene kucice koja je vapila za ljudima. Samo smo usle da joj olaksamo patnje i krenule smo vijugavim putem do naseg grada.

Stigle smo. Samo nismo znale da li da idemo levo ili desno, jer je bio mrak. Ali bile smo srecne.

...onda sam se probudila i shvatila da sam srecna i u ovom zivotu.